Влачна чврстоћа стаклених влакана је вишеструко већа од оне у расутом стању, али студије су показале да је структура стаклених влакана иста као и стакло. Досадашње хипотезе о структури стакла могу одражавати стварно стање су [ГГ] хипотеза о микрокристалној структури [ГГ]; и [ГГ] хипотеза о мрежној структури [ГГ].
Хипотеза о микрокристалној структури верује да се стакло састоји од блокова силицијумске киселине или [ГГ] "микрокристала [ГГ"; силицијум диоксида и [ГГ] кристалити [ГГ]; напуњени су прехлађеним раствором блокова силицијумске киселине.
Хипотеза о мрежној структури верује да је стакло неправилна тродимензионална мрежа тетраедра, трихедрона од глинице или гвождја или кисеоника трихедрона силицијум диоксида, а празнине између мрежа су испуњене катионима као што су На, К, Ца, Мг итд. тродимензионална мрежна структура силицијум-диоксида тетраедра је основа за одређивање својстава стакла, а испуњени катјони попут На и Ца називају се мрежни модификатори.
Велика количина података доказује да је стаклена структура приближно уредна. Разлог је тај што у стакленој структури постоји одређени број и величина правилно распоређених регија. Ово правило је узроковано одређеним бројем полиедра након правилног распореда сличних кристалних структура. Међутим, уређене регије нису стриктно периодичне попут кристалне структуре. Нису уједначени на микроскопском нивоу, али су уједначени на макроскопском нивоу, одражавајући изотропна својства стакла.
